I S T O R I J A    M U Š I Č A R E N J A  -  M I S T E R I J A   A S T R E U S A
   
  
   Istorija mušičarenja
   
   
Tekstovi

   Reke

   Mušičarska
   entomologija

   Znakovi na vodi

   Imitacije

   Mušičarske radionice

   Prodaja
 
   O nama
 
   Linkovi
 
   Home
 
 
    Elijanov zapis        Poganovski mušičar       Sveti Zenone        Reka maglovitih vremena

       Lokacija reke Astreus        Istorija izrade udica

  Astreus, reka iz maglovitih vremena
       

                                                         Andrija Urban i Goran Grubić

U sedamnaestoj knjizi svog obimnog dela De Natura Animalium, Claudius Aeianus (170-230), danas češće nazivan Elijan, ostavio je prvi pisani trag o mušičarenju. On je dao relativno šturo objašnjenje da se u Makedoniji “između Soluna (Thessaloniki) i Beroje (Beroea) nalazi reka Astraeus” na kojoj lokalni ribolovci koriste veštačke mušice za lov pastrmke. To je sve što je on zapisao o lokaciji. Pokušaćemo da prikažemo koja današnja reka bi mogla da bude Elijanov Astreus. Interesovanje za ovaj problem postoji odavno, ali je zanimljivo da je malo kome palo na pamet da ode u tu oblast i detaljnije prouči problem. Našim ljudima je ta oblast bliska jer se nalazi nedaleko od poznatih morskih letovališta kao što su Katerini ili Paralija. Verovatno će se neko ko je tamo letovao (beskrajne peščane plaže i sunce koje prži) pitati “zar je moguće da je mušičarenje izmisljeno baš tamo”, a ne na drugim, čuvenim pastrmskim rekama Evrope? Moguće je da mušičarenje i nije izmišljeno   baš tu ali                                                  

 

 

 prvi poznati zapis   nedvosmisleno ukazuje na tu lokaciju. Pored toga, iako je Elijan bio prilično nepouzdan autor, može se uzeti da je lokaciju dao prilično precizno (koliko je to mogao čovek koji tamo nije bio). Kada se pogleda na kartu te oblasti vidi se da između Soluna i Beroje ima nekoliko reka. Prvo tu je Vardar (Axios), zatim Ludij (Loudias) i Bistrica (Haliakmon). Vardar je oduvek bio velika reka i nije menjao ime od antičkih vremena, tako da on nije kandidat za Astreus-a. Ludij je danas prakticno ravničarski kanal koji verovatno nije mesto gde se pastrmka lovila na mušice. Kao potencijalni kandidat ostaje Bistrica sa pritokama. Treba reći da je najveća pritoka u donjem toku Bistrice tako zvani Regionalni Kanal – delo ljudskih ruku, kojim se sprečava stvaranje močvara u plodnoj dolini kojom danas dominira grad Janica. Nekada je, nedaleko od današnje Janice, tu bilo grad Pela – rodno mesto Aleksandra Velikog.

U novije vreme pojavio se veći interes za istraživanje ovog problema. Prvo je 1995 profesor N.G.L. Hammond u svom tekstu The Location of the Trout-River Astraeus dao svoje objašnjenje koja bi to reka mogla da bude. Nakon toga su Darell Martin (poznati autor iz SAD) i dr. Božidar Voljč (ne manje poznati autor iz Slovenije) ovo istraživanje nastavili i otišli do lokacija koje bi mogle da budu nekadašnji Astreus. Ova dva autora su tokom prosle i ove godine objavili više članaka u poznatim svetskim časopisima o rezultatima svojih istraživanja. Interesantno je da niko od njih nije mogao da donese konačni sud o ispitivanom problemu. Razlog za to je što je tokom proteklih 18 vekova u oblasti u reke Astreus došlo do značajnih promena kako u izgledu i konfiguraciji terena tako i u nazivima mesta. Elijan je zapis dobio od Rimljana koji su se vraćali sa osvajačkih pohoda uz koje je pored vojnika bilo i učenih ljudi koji su bili zaduženi da pišu o nepoznatim stvarima koje su videli tokom osvajanja. Beleška je napravljena u blizini Aristotelove škole koja se nalazila između Beroje i Edese na reci Astreus.

            Reka je ime Astreus (“zvezdani”) dobila verovatno po mitološkoj nimfi Astrei koja je bila je bila negovateljica Bere (koja je je bila boginja-zaštinica grada Beroje). Astrea (“zvezdana”) je bila zaštitnica jakih kraških izvora. U slivu Bistrice ima više reka koje imaju kraška vrela i mogle bi da budu nekadašnji Astrus.  Međutim,     Hammond     je odbacio mogućnost da je to sama Bistrica, jer ona ne protiče direktno između Soluna i Beroje. Prema Herodotu Astraeus je bio pritoka Bistrice. Postepenom eliminacijom doslo se do toga da Astreus treba tražiti u slivu Regionalnog Kanala, pritoke Bistrice, koji u potpunosti zadovoljava kriterijum da se nalazi “između Soluna i Beroje”. Taj kanal ni malo ne liči na salmonidnu vodu. Međutim, neke od njegovih pritoka su pastrmske reke koje u vidu kraških vrela izviru na planinama višim od 2000 m. Ako se krene od početka Regionalnog Kanala prema njegovom ušću u Bistricu, njegove najvažnije pritoke su sledeće: Meglenica, Vodenka, Kutika i Arapica. Treba imati u vidu da su ove reke spletom istorijskih okolnosti menjale Grčka i  Slovenska imena.    

 Meglenica  Moglenitsas)   nastaje od tri reke Belice sa Nidže planine, Bistrice sa Kozjak planine i Poroja sa Kožuf planine, u oblasti koji je naziva Meglen (jer je bio obavijen maglom) i koji se nalazi prema granici sa Republikom Makedonijom. Praktično od dela uzvodno od ušća Vodenke, vode Melgenice ulaze u Regionalni Kanal i dalje teku njime, primajući jednu po jednu pritoku na putu ka Bistrici.

Vodenka (Edhessaios) je reka koja je dobila ime po mestu Voden (ili Edessa, što na Grčkom znači isto), a u antičko vreme se zvala Scirtus. To je reka koja je prva delimično regulisaa još u antičko vreme jer je plavila Voden.              

Kutika (Koutichas) je mala rečica koja izvire na severnim padinama Bermium planine. Po mišljenju dr. Voljča ona je suviše mala da bi bila kandidat za Astreus.

Arapica (Arapitsas) takođe izvire jakim kraškim vrelom na severnim padinama Bermium planine. U izvorišnom delu to je salmonidna reka bogata vodom u kojoj još uvek žive pastrmke a ribolov je zabranjen.

Prema Hammondu najozbiljnji kandidat je reka Arapica. Voljč se sa tim donekle slaže ali ne isključuje ni mogućnost da bi to mogla da bude i Bistrica (jer je vrlo lepa reka). Martin smatra da nema sigurnih argumenata ni za jednu od reka, ali nagoveštava da bi to mogla biti i Vodenka. Niko od njih (iz razumljivih razloga) ne može da sasvim sigurno tvrdi koja je to reka. Najviše što se može reći u ovakvim slučajevima je da je neka reka “možda” bila antički Astreus. Valja reći da se na nekim starim kartama može videti reka Astreus. Iako su stare karte vrlo lepe i dekorativne, praktično sve su neprecizne po pitanju tačne lokacije ove  reke.         

Prema svemu prikazanom, uspeli smo da se “približimo” tome koje danšnje reke bi mogle da budu antički Astreus, ali ne i da sasvim sigurno znamo koja je to od njih bila. Možda je i najbolje da mitski Astrus ostane bar delimično sakriven izmaglicom prošlih vremena.


   Tekst "Astreus, reka iz maglovitih vremena", objavljen je u Ribolovačkom magazinu broj 43.