M U Š I Č A R S K A   E N T O M O L O G I J A - T U L A R  A Š I
   
   Istorija mušičarenja
   
   
Tekstovi

   Reke

   Mušičarska
   entomologija

   Znakovi na vodi

   Imitacije

   Mušičarske radionice

   Prodaja
 
   O nama
 
   Linkovi

 

  Pastrmkina hrana    Jednodnevke      Kamenjarke    Tularaši     Dvokrilci     Ostali insekti

   Spisak jednodnevki    Skice nimfi jednodnevki     Skice nimfi kamenjarki   Skice Diptera

  Skice Crustacea      Skice Trichoptera

 

              Tularaši su red insekata koji ima sve faze razvoja i larve im žive u vodi. Fosilni ostaci tularaša datiraju iz perioda Krede (pre 65-140 miliona godina) što znači da oni nisu tako stari kao jednodnevke i kamenjarke, ali su ipak veoma stari red insekata. U ćilibaru koji je otkriven na Baltičkom moru identifikovano je preko 140 davnih vrsta tularaša. Danas na svetu postoji oko 7000 vrsta, u Evropi oko 400, a kod nas se pretpostavlja da ih ima oko 300 vrsta. Insekti ovog reda jako variraju u veličini, od samo nekoliko milimetara pa sve do skoro 4 cm. Njihova boja je neupadljiva: u nijansama svetlo krem, preko smeđe i sive pa sve do potpuno crne. Na krilima obično imaju svetlije i tamnije šare koje su karakteristične za vrstu a koje imaju za ulogu da se tularaši "kamufliraju" i tako zaštite od predatora. Latinsko ime Trichoptera potiče od reči "trichos" što na Grčkom znači dlaka i "pteron" što znači krilo. U prevodu "insekti sa dlakavim krilima". Kada se imago tularaša pogleda pod uvećanjem vidi se da su krila ovih insekata zaista pokrivena brojnim dlačicama.          

                Tularaši na glavi nose relativno duge antene. Nihova krila su kada ne lete položena iznad tela kao krov na kući (neki ih opisuju i kao "šator"). Prednja krila su im uža, a zadnja nešto šira, ali su skoro iste dužine (ili su prednja nešto duža). Kada insekt miruje krila mu sasvim pokrivaju telo i duža su od njega. Abdomen odraslih se sastoji od 9 segmenata, thorax od 3, a na kraju nemaju repiće. Oni donekle podsećaju na kućne moljce, pa ih neki i nazivaju "vodeni moljci" iako oni to nisu. Zapravo, oni su bliski srodnici i u vazduhu dok lete oni zaista liče, međutim, kada negde slete sličnost prestaje, jer moljci drže krila u drugom (horizontalnom) položaju i njihova krila su pokrivena "prahom" odnosno veoma malim ljuspicama. Konačno, moljci su isključivo kopneni insketi, a tularaši vodeni. Ipak, granica među ovim srodnim grupama insekata nije tako jasno povučena pa se mogu sresti moljci koji donekle liče na tularaše i obrnuto. Karakteristika je i jednih i drugih da su uglavnom slabi letači.

             Za razliku od jednodnevki i kamenjarki, tularaši imaju potpuni životni ciklus karakterističan za insekte, a koji se sastoji iz sledećih stadijuma: jaje, larva, lutka i krilati insekt (imago). Dužina inkubacije tularaša u jajima zavisi od temperature vode u kojoj se nalaze. Što je voda hladnija taj period traje duže. Većina tularaša ima jednogodišnji ciklus, koji započinje izleganjem larve iz jajeta. Sasvim mlade larve se razlikuju od starijih po dimenzijama pojedinih delova njihovog tela. Tularaši imaju 4-6 larvenih stadijuma kroz koje prolaze. Larve brže rastu tokom leta, a sporije tokom zime. Zapravo, tokom zime se javlja stagnacija u porastu. Postoje dva tipa larvi trihoptera: one koje grade kućice (eruciformne - "nalik na gusenice") i one koje ne grade kućice (kampodeidne - "nalik na crve").   Svima koji su bliski sa živim svetom reka i jezera poznati su tularaši koji grade cevaste zaštitne kućice od najrazliičitijeg dostupnog materijala (pesak, kamenčići, biljni materijal). U nekim našim krajevima ih zovu i "čauraši".

          Oblik kućice je obično karakterističan za jedinke vrste ili roda, ali se ne može smatrati dovoljno pouzdanim za sigurnu identifikaciju. Smatra se da je tip kućice određen načinom života larvi pojedinih vrsta. Na primer, larve koje žive u brzim potocima grade kućice od težeg materijala (često ugrade i po neki veći kamenčić) dok one koje žive u mirnoj vodi koriste više biljni materijal. Neke jezerske vrste čak umesto da grade kućicu uvlače se u cevaste delove slamke. Larve se kreću po dnu zajedno sa kućicama i sa njihovim porastom postoji potreba za izgradnjom sve većih kućica. Treba imati u vidu da kod nas postoji isti broj (po šest) familija tularaša koji grade i onih koji ne grade kućice, ali se smatra da ima više vrsta koje grade kućice. Larve koje ne grade kućice gmižu po dnu za koje se čvrsto drže svojim snažnim nožicama. Hranu najčešće love pomoću vrećastih mrežica koje prave na dnu reka. U sporijim ili stajaćim vodama postoje i vrste koje slobodno plivaju. Neke larve se hrane drugim manjim životinjama (carnivore), što se posebno odnosi na larve najvećih vrsta za koje se smatra da mogu da budu opasne po populaciju manjih jednodnevki u rekama gde se dosta namnože. Druge larve su biljojede (herbivore), iako tih vrsta nema mnogo. Konačno najveći broj larvi su omnivore koje mogu da koriste najrazličitije izvore hrane. Larve tularaša predstavljaju značajnu hranu za pastrmke, bilo da grade kućice ili ne.
         Za pastrmke ne predstavlja nikakav problem što su neke larve u kućicama - one ih uzimaju i takve.  Kada larva završi razvoj ulazi u stadijum lutke. One vrste koje grade kućice zatvore se u njima i kućicu fiksiraju negde na dnu reke. Larve koje ne grade kućice stvore neku vrstu zaklona od peska i kamenčića obično na većem kamenu na dnu. U tom periodu lutke stvore zaštitnu ovojnicu (kokon) oko sebe i miruju a njihovo telo se transformiše. U toku perioda lutke dešavaju se značajne promene na telu tularaša. Lutka dobija osnovne karakteristike odraslog insekta. Formiraju se krila, koja su postavljena ispod tela. Telo se takođe potpuno formira kao i noge. Ispod lutkine košuljice nazire se odrasli insekt koji će u odgovarajućem trenutku izleteti iz nje. Trajanje ovog perioda u životu tularaša je obično oko dve nedelje, iako to može biti duže ili kraće.

      U odnosu na larve, lutke izgledaju drugačije - na njima se vide začetci krila kao i nožice slične onima koje ima imago.  Kada se transformacija završi, lutke snažnim vilicama progrizu otvor na zaštitnoj ovojnici i kućici i kreću na neizvestan put prema površini vode. Na površini dolazi do relativno brzog presvlačenja, odnosno izletanja krilatog imago tularaša iz košuljice lutke. Neke vrste aktivno plivaju ka površini dok druge to postižu nagomilavanjem gasova ispod lutkine košuljice. Presvlačenje se dešava tako što na leđnom delu dođe do pucanja lutkine košuljice usled pritiska gasova koji se tu akumuliraju. Kroz taj otvor krilati insekt vrlo brzo izlazi, njegova krila se oslobađaju i sposoban je da poleti u vazduh. Izletanje jedinki iste vrste često ume da bude masovno jer u zavisnosti od temperature vode one u istom periodu dostižu određenu fazu zrelosti. Najviše vrsta izleće u leto i jesen, a manje u proleće. Neke vrste izleću kasno noću, a neke izlaskom na kamenje na obali - zbog toga lutke tih vrsta najčešće izbegnu da ih pastrmke pojedu. Međutim, lutke onih vrsta koje izleću iz otvorene vode, a posebno one koje to čine dok još ima nešto dnevne svetlosti, su važna hrana za pastrmke, a time i značajan uzor za imitirajnje. Generalno, tularaši su veoma široko zastupljena grupa insekata i njihovi razvojni stadijumi imitiraju se mnogim modelima imitacija. Sa sigurnošću možemo reći da su tularaši medju svim insektima procentualno najzastupljeniji u ushrani pastrmki preko cele sezone pa iz toga proizilazi i značaj  poznavanja njihovog života za ribolovce mušičare.

         Detalje o životu pastrmki, njene hrane i imitacijama možete pronaći u knjizi Znakovi na vodi a i na stranama ovog sajta koje se bave njenim predstavljanjem.