I S T O R I J A   M U Š I Č A R E N J A - F R E S K A   S VE T O G   Z E N O N E A
   
   Istorija
   mušičarenja
   
   
Tekstovi

   Reke

   Mušičarska
   entomologija

   Znakovi na vodi

   Imitacije

   Mušičarske
   radionice

   Prodaja
 
   O nama
 
   Linkovi
 
   Home
 

      Elijanov zapis        Poganovski mušičar       Sveti Zenone        Reka maglovitih vremena

       Lokacija reke Astreus        Istorija izrade udica

 

                    Veoma je malo pisanih podataka koji se odnose na praskozorje mušičarenja. Teze o mogućem i stvarnom mestu nastanka te putevima širenja mušičarenja, kreću se u sveri nagađanja i pretpostavki od Elijana pa sve do Srednjeg veka i prvih knjiga o ribolovu. Zato su svi iskoristivi detalji iz perioda od Elijanovog zapisa do tog doba nenadoknadiv doprinos održavanju ideje da Makedonski mušičari nisu slučajan nalaz i lokalna veština već da su esencijalnost i sportska dimenzija koju mušičarenje nosi, bili presudni za njegovo široko prihvatanje i izdvajanje od lova uobičajenim mamcima.

                Restauracijom crkvenih fresaka u mestu Borso Del Grappa, severno od Verone u Italiji, otkrivena je stara freska koja prikazuje Svetog oca Zenonea zaštitnika slatkovodnih ribolovaca. Ovaj svetac afričkog porekla bio je osmi biskup Verone, živeo je u IV veku i umro 372. godine. Originalna crkva pri čijoj je restauraciji otkrivena freska izgrađena je u VI veku ali je fresku slikao umetnik Jacobo Da Bassana sredinom XVI veka, tačnije oko 1538. godine.

                      Lepota i preciznost freske, te činjenica da je Sveti Zenone bio zaštitnik ribara nisu jedini razlog interesovanja za nju. Kao i kod ribolovca iz manastira Sveti Jovan Bogoslov i ovde se donekle odstupilo od crkvenih kanona i pravila predstavljanja likova. Liku Svetog Zenonea dodat je jedan izuzetan detalj kojim je cela freska za mušičare dobila izuzetnu dimenziju. Na prvi pogled to su samo vitak prut sa belom strunom i riba na njenom kraju. Bliži pogled otkriva još jednom čitav niz pitanja za sve one koji na istorijat svoje pasije gledaju kao na svoj sopstveni rodoslov.  

                

                             Na narandžastožutoj pozadini crkvene odore jasno se vidi tamna linija pruta a sa njegovog savijenog vrha pada bela struna koja završava u starčevoj šaci. Manirom veštog pecaroša on istovremeno pridržava teret  ribe a ostatak strune, malim prstom,  drži odvojenim od odeće i ostatka pribora sprečavajući njihovo mršenje. Detaljnost sa kojom je prikazan pribor baš u tom segmentu freske, oko ribolovčeve ruke, je fascinantna. Ulovljena riba je lipljan a na beloj struni mogu se uočiti čak i takvi detalji kakvi su bočni predvez, čvor kojim je pričvršćen na osnovnu strunu i ono najvažnije - veštačka mušica. Po svoj prilici radi se o sistemu sa tri veštačke mušice od kojih je prva u ustima ribe a ostale slobodno vise na struni.

                         I pored potpuno realno prikazanog pribora još jednom se nameće nekoliko pitanja na koja je samo na osnovu detalja freske nemoguće dati pouzdan odgovor. Teško je poverovatni da je ovakva preciznost u opisu mušičarskog alata i baš njegovo stavljanje   u reke svetca, želja umetnika da poveže suštinu vere sa prirodom, čovekom i trivijalnostima svakodnevnog života . . .  ili želje da simboliše važnost ribe za hrišćansku tradiciju . . . Ovo je delo nekoga ko je ili sam bio veoma upućen u tajne tadašnjeg mušičarenja, imao precizan opis pribora nekoga ko je živeo dvanaest vekova pre njega  ili kao model imao ribolovca svog vremena. Kako god bilo sigurno je da istorija širenja drevne veštine isto kao i istorija civilizacije pratila seobe, ratove, hodočašća . . . . Po tom putu rasuti su kamenčići mozaika koji će dati konačan odgovor na pitanja koja tražimo. Možda do konačnog izgleda mozaika nećemo ni stići ali sve dok budemo sakupljali i pažljivo slagali njegove delove dokazivaćemo da nas pored ribolovačkih, u negovanju i istraživanju mušičarske tradicije podžavaju i osećanja želje za konačnim razotkrivanjem dela identiteta civilizacije.

                                                              

           Crkve i manastiri su u davna vremena bili jedini centri pismenosti i kulture pa su mnogi podatci pronalaženi baš u njima i njihovim arhivama, ukoliko su preživele vekove zaraza i pustošenja.                   

     Potočna pastrmka je oduvek bila važna kao kulinarski i sportski objekat. Oko nje je nastala i cela ideja mušičarenja. Zanimljivo je da je ona prisutna i na veoma starim crkvenim mozaicima. Jedan od njih je pronadjen nedaleko od Ohridskog jezera u bazilici iz VI veka a na njemu je nedvosmisleno prikazana  '' riba sa pegama na koži ''.