I S T O R I J A   M U Š I Č A R E N J A - L O K A C I J A  R E K E  A S T R E U S
   
  
   Istorija mušičarenja
   
   
Tekstovi

   Reke

   Mušičarska
   entomologija

   Znakovi na vodi

   Imitacije

   Mušičarske radionice     

   Prodaja
 
   O nama
 
   Linkovi
 
   Home
 
     

     Elijanov zapis        Poganovski mušičar       Sveti Zenone        Reka maglovitih vremena

       Lokacija reke Astreus        Istorija izrade udica

Dalja analiza lokacije reke Astreus

                Ovaj tekst predstavlja naša završna istraživanja i razmišljanja o današnjoj lokaciji antičke reke Astreus, na kojoj je opažen i prvi put opisan ribolov veštačkom mušicom. Posvećujemo ga našem pokojnom kolegi Andriji Urbanu koji je najzaslužniji za usmeravanje našeg interesovana ka ovoj temi.  

Kandidati za Astreus

      U ranijim tekstovima, objavljenim u Ribolovačkoj Reviji (broj 43 - april 2001) i The American Fly Fisher (TAFF, jesen 2001), dat je prikaz literature koja je do tada objavljena o mogućoj savremenoj reci koja bi mogla da bude Astreus (Astrćus), reka na kojoj je rimski autor Elijan (Ćlian) prvi put opisao mušičarenje. Izbor verovatnih reka je redukovan na samo dve: Kutiku (Koutichas) i Arapicu (Arapitsas), reke u severnoj Grčkoj nedaleko od mesta Nausa (Naousa), nekih 70 km od Soluna. Naravno, nemoguće je biti sasvim siguran po ovom pitanju, pošto su informacije o tome retke i nepouzdane, međutim, ovom prilikom ćemo pokušati da problem dalje istražimo iz različitih uglova, i ponudimo neke odgovore.

     Elijan kratko opisuje položaj Astreusa, „između Verije (Berśa) i Soluna (Thessalonica)”. Međutim, posle samo letimičnog pogleda na mapu jasno je da direktna linija između ova dva grada ne preseca reku na kojoj je pastrmka mogla da se lovi na mušice. Tamo postoje tri reke: Galikos (Gallikos), poznat u stara vremena kao Ešedorus (Echedorus), Vardar (Axios) i Ludijus (Loudias) (Mapa 1). To su spore i muljevite ravničarske reke (Ludijus je danas kanal) u kojima nema pastrmki. Samo to bi bilo dovoljno da bismo ih odbacili kao kandidate za Astreus, ali ima još dosta dokaza koji to potvrđuju. Kao prvo, u Elijanovo vreme (170-230) te reke su bile dobro poznate pod svojim današnjim imenima. Aksios se pominje kod Herodota, Strabona i Plinija Drugog, Ludijus pominje Herodot, dok se Ešedorus pominje kod Strabona i u Grčkoj mitologiji kao reka koju je posetio Herakle.

Karta 1. Današnja situacija u posmatranoj oblasti, numerisane reke su: 1. Galikos, 2. Vardar, 3. Ludijus, 4. Haliakmon, 5. Regionalni kanal, 6. Arapica, 7. Kutika.

        Još jedna reka se pominjala kao moguć kandidat za Astreus -  Haliakmon, najduža reka u Grčkoj, koja se uliva u more nedaleko od Verije. Imajući u vidu da je ova reka salmonidna u gornjem toku, mogla bi da bude potencijalni kandidat, iako direktno ne preseca liniju Solun - Verija. Međutim, ta reka se takođe pominje pod istim imenom u tekstovima Herodota, Strabona i Plinija. Ti klasični tekstovi svakako su bili poznati Elijanu. Neki od njih su, smatra se, bili direktni izvori njegovih informacija, pa se može pretpostaviti da bi Elijan koristio postojeća imena reka, ukoliko je hteo da piše o njima. Šta više, Vardar (Axios) i Haliakmon su bili poznati bogovi u grčkoj mitologiji, što još više smanjuje verovatnoću da je ime reke Elijan zamenio nekim drugim.

     Sama činjenica da u opisanoj oblasti, koja je jedva malo viša od nivoa mora, ni u jednoj reci ne žive pastrmke bila bi dovoljan razlog da se sve navedene reke odbace od mušičara kao kandidati za Astreus. Izgleda da među profesionalnim istoričarima nije bilo mušičara koji bi želeli da ovo ispitaju. Tako je odgovor profesora Judžina Borze (Eugene N. Borza, Pennsylvania State University), koji je veliki autoritet za istoriju Makedonije, bio da je "Elijan verovatno pogrešio i pomešao Axios i Astreus". Uz svo poštovanje profesora Borze, koji je vrlo ljubazno odgovorio na naša pitanja, mi ne možemo da  prihvatimo da je Vardar bio Astreus. Po našem mišljenju, ni jedna od gore navedenih reka nije ozbiljan kandidat za Astreus, ne samo na osnovu pregledna literature, već i na bazi nekoliko poseta toj oblasti.

 Hemondov tekst i njegov efekat

      U novije vreme potraga za Astreusom je pokrenuta kratkim ali vrlo iscrpnim tekstom koji je 1997. objavio profesor Hemond (N.G.L. Hammond) sa Kembridža. Taj tekst je izvršio snažan uticaj na sve novije tekstove uključujući i one u kojima smo mi bili autori. Izgledalo je da je on razrešio misteriju, pri čemu je Arapica bila proglašena za savremenu reku koja je bila Astreus. Međutim, u tekstu je bilo nekih netačnosti, koje su navele naučnike da posumnjaju u njegove zaključke.                                                      

         Hemond je načinio neke nenamerne greške, iako je velika većina informacija u tekstu tačna, što je verovatno dovelo do sumnje u njegove zaključke. Značajan problem bio je kontroverza oko reke Skirtus (Scirtus), koja je prema njemu tekla kroz Edesu, stari makedonski grad, koji je blizu Verije i Soluna. Ta reka je smatrana za mogućeg kandidata za Astreus, ali je Hemond odbacio pošto je "u Elijanovo vreme ona nosila ime Scirtus". Reku je pomenuo Prokopije u jednom tekstu, gde navodi kako je Skirtus poplavio Edesu. Međutim, radilo se o drugom gradu sa istim imenom, koji je bio u Mesopotamiji, kroz koji je stvarno proticala reka Skirtus ("reka koja skače"). Taj grad je danas u Turskoj i zove se Sanli Urfa, a reka se danas zove Daisan. Pošto se to razjasnilo ispostavilo se da reka koja protiče kroz makedonsku Edesu ne može da se odbaci po osnovi da joj je ime bilo poznato. To je reka Vodenka (Vodhas) u široj oblasti u kojoj može da se traži Astreus, koja je danas bogata vodom i stvara čuvene vodopade kod Edese, visine 70 m. Ti vodopadi bi bili upadljiv detalj da su postojali u Elijanovo vreme, ali izgleda da nisu. Do kraja 14. veka najveći deo te vode je bio zadržavan u manjem jezeru zapadno od Edese. Zatim se voda oslobodila, verovatno usled zemljotresa, i počela da teče kroz grad, stvarajući mnogo manjih rečica i vodopada. Jovan Cvijić (Osnove za geografiju i geologiju Makedonije i Stare Srbije, 1906), naš veliki naučnik, je dao detaljno objašnjenje kako je izgledala ta reka u prošlosti. Postojale su tri faze u razvoju vodopada kod Edese: 1. do 12. veka reka je tekla pod zemljom, 2. od 12. do 14. veka voda se skupljala u jezeru kod Edese i 3. posle toga nastali su vodopadi. Ovo nam pomaže ne toliko da otkrijemo gde je bio Astreus, koliko gde on nije mogao da bude.

     Drugi problem nastao je u vezi sa kartom koju je Hemond objavio u svom radu. Da bi se to lakše razumelo dajemo deo njegove karte objavljene u knjizi "Genije Aleksandra Velikog" (1997). Autor je pretpostavio da je Astreus bio pritoka Haliakmona. Citiraćemo Hemondov tekst:

„...Astreus se ulivao u Haliakmon u Herodotovo vreme ... U novije vreme, karta iz 1928 pokazuje u sredini doline veliko jezero (kod Janice) u koje se ulivaju sve reke koje dolaze sa zapadnih padina planina i idu u močvare. Nakon toga jezero je isušeno i nastao je "regionalni kanal" da odvede vodu sa zapadnih padina, ne u dolinu već u Haliakmon. Zbog toga kanal prati prirodnu liniju tla i verovatno je to pravac nekadašnjeg Astreusa. To je lokacija na kojoj sam prikazao Astreus u mojim knjigama "Atlas antičkog grčkog i rimskog sveta" (1991) na mapi 12 i u "Čudu koje je bila Makedonija"(1991) na slici 2.

 

Karta 2. Hemondova karta na kojoj je Astreus pritoka Haliakmona

           Ovaj tekst je bio osnova za nastanak mape na kojoj je Astreus prikazan kao pritoka Haliakmona (TAFF, 2001). Međutim, dalje istraživanje problema i poseta samoj lokaciji pokazali su da je situacija nešto drugačija. Prirodan položaj zemljišta na toj lokaciji ne dozvoljava da se reka uliva u Haliakmon na mestu gde je to prikazano na Karti 2. Drugim rečima, regionalni kanal nije "pratio prirodnu liniju tla". Između Haliakmona i Verije nalazi se deo nešto višeg zemljišta, koje čine istočne padine planine Vermion, a koje ne dozvoljavaju pritokama današnjeg regionalnog kanala da dođu do Haliakmona. One su se ulivale u jezero kod Pele (poznato i kao Jezero kod Janice) i u okolne močvare. To se dobro vidi na mnogim starim mapama, a najbolji primer je Cvijićeva karta iz 1906. Njegov rad, verovatno najbolja analiza ikad objavljena o geologiji i geografiji Makedonije, jasno je pokazao da na početku 20-tog veka Haliakmon nije imao pritoke sa istočnih padina planine Vermion. Na bazi tih podataka možemo da zaključimo da je u antičko vreme bilo praktično isto, iako se veličina jezera menjala. To praktično znači da pastrmska reka Astreus nikada nije moga da se stvarno nađe na liniji „"između Verije i Soluna".

Karta 3. Cvijićeva karta koja pokazuje situaciju iz 1906. godine

             Imajući u vidu da su tri vodotoka koji teku između Soluna i Verije jako daleko od pastrmskih reka, pretpostavili smo da Astreus treba tražiti među podesnim rekama u blizini U Grčkoj pastrmke mogu da se nađu na visinama većim od 300 m iznad nivoa mora. Planina najbliža Veriji je Vermion. Verija leži na istočnim padinama te planine, te je bilo logično da se Astreus traži među rekama koje se slivaju sa te planine. Izbor je bio ograničen i prikladnošću reke za način ribolova koji je opisao Elijan.

 Lociranje Astreusa 

     Iz istraživanja obavljenih za ranije članke bilo je jasno da postoje samo dva prava kandidata za Astreus: Kutika i Arapica. Poseta tom delu Grčke pokazala je da je Kutika veoma mala rečica (zapravo potok), i da ne može da se smatra pravim kandidatom (Slika 1). Njena mala i uzana dolina ukazuje da to ni ranije nije bila reka bogatija vodom.

Slika 1. Kutika

Međutim, Arapica, što na grčkom znači "Mala Crna Reka", ili kako bismo mi to rekli „"Crnica", izgleda baš kako treba (Slike 3 i 4). To je pastrmska reka koja je najbliža Veriji. Arapica izvire iz snažnog vrela (Slika 2) koje se nalazi ispod krečnjačkog brda u parku koji se zove „"Agios Nikolaos" (Sveti Nikola), koji se nalazi oko 2 km udaljen od grada Nausa i oko 20 km od Verije (Mapa 4). Do Nause reka teče u pravcu istok-zapad, a zatim menja kurs u severo-zapadnom pravcu, prolazeći kroz mesta Levkadija i Kopanos u nizijskoj makedonskoj dolini. Posle toga reka dolazi do regionalnog kanala. U Nausi se na reci nalaze čuveni vodopadi. Njena čista i hladna voda je odlično stanište za pastrmke gotovo u celom toku. Ribolov je zabranjen, ali se u gornjem toku nalazi veći broj pastrmskih ribnjaka, a i u reci živi značajna populacija kalifornijskih pastrmki. Sve to ukazuje da se radi o reci u kojoj su vrlo pogodni uslovi za život salmonida (Slike 3-5)

 

Slika 2. Izvor Arapice u Svetom Nikoli

Slika 3. Arapica u Svetom Nikoli – mirni deo

Slika 4. Arapica u Svetom Nikoli – brzi deo

Slika 5. Arapica nizvodno od Nause

Mapa 4. Današnja situacija u Nausi sa okolinom, označena mesta su: 1. Sveti Nikola, 2. Aristotelova škola, 3. antički amfiteatar, 4. Makedonski grobovi.

         U zaključku možemo da istaknemo da je Arapica locirana u oblasti u kojoj bi Astreus mogao da se očekuje i da je to svakako bila pastrmska reka u prošlosti. Pored toga, ta reka je savršeno prikladna za način ribolova kakav je u svom tekstu opisao Elijan. On je opisao mušičarenje sa štapom dugim šest stopa (oko 180 cm) i strunom iste dužine. Iz naših ranijih proučavanja tradicionalnog mušičarenja na nekim rekama Balkana, imali smo prilike da se uverimo da takva vrsta mušičarenja i danas može da se vidi (Slika 6). Posmatranje tih ribolovaca puno nam je pomoglo da shvatimo kako se pecalo u Elijanovo vreme, i kakav tip vode odgovara za taj način ribolova. Šest stopa je prilično kratak štap za današnja merila, ali na pravom tipu vode sa njim se može uspešno mušičariti. Zbog toga su za takvo mušičarenje podesne manje do srednje velike reke sa brzacima. Tom arhaičnom vidu mušičarenja Arapica u svakom pogledu odgovara, više od bilo koje druge reke u regionu.

Slika 6. Tradicionalno mušičarenje sa kratkim leskovim štapom

Da li je bilo moguće da je priča o ribolovu na ovom relativno maloj reci stigla do Elijana koji je živeo u dalekom Rimu i nikada nije mnogo putovao? Iz arheoloških istraživanja i iskopavanja poznato je da su neka značajna mesta postojala na obalama ove reke. Veći broj grobova iz Makedonskih vremena su otkriveni u njenom donjem toku. Takođe, u mestu Kopanos nalazi se prilično veliki amfiteatar (kapaciteta 1500 posetilaca). Pored toga, kraj reke je otkrivena i veoma bogata vila iz rimskog vremena. Međutim, na obali ove reke nalazi se jedno mesto koje svojim značajem nadvisuje sva ostala. To je Aristotelova Škola (Nymphaion, Slika 7), o kojoj u zvaničnoj prezentaciji Ministarstva Kulture Grčke piše sledeće:

"Sklonište Nimfi (Nymphaion) se nalazi u predivnom kraju, bogatom vodom i vegetacijom, na mestu zvanom Izvorija u blizini Nause. U drugoj polovini 4. veka pre Hrista ovaj lokalitet je uređen da prihvati školu u kojoj je čuveni filozof Aristotel davao časove iz filozofije, umetnosti i matematike mladom Aleksandru, sinu kralja Makedonije. Na tom mestu nalaze se dve pećine, kamen je dodatno izdubljen u četvorougaonom obliku, a kolonada jonskih stubova je podržavala krov."

 

                     

 

Slika 7. Aristotelova škola u Izvoriji

          Škola se nalazi na levoj obali Arapice, blizu jakog kraškog izvora, oko 3 km od Nause. U tom delu reka ulazi i plodnu ravnicu i ide kroz vinograde i bujne plantaže voća. Voda u reci je i dalje bistra. Moguće je da čak i tu mogu da žive pastrmke. Činjenica da je Aleksandar Veliki od 13. do 16. godine života praktično živeo na obalama ove reke svakako je vrlo značajna. Sve što je povezano sa životom tog velikog Makedonskog kralja, koga mnogi smatraju najvećim vladarem svih vremena, postalo je legendarno. Stoga možemo zaključiti da je reka koja je proticala kraj njegove škole (po kojoj se srednje škole i danas zovu "Gimnazija"), bila svakako prilično poznata u antičko vreme.

 Zaključak 

     Na bazi našeg istraživanja i nekoliko poseta tom regionu, Arapica se čini kao najozbiljniji kandidat za Astreus. Sledeći razlozi su nas naveli na taj zaključak: 1. to je pastrmska reka koja teče nedaleko od Verije, 2. podesna je za vrstu ribolova koju je opisao Elijan, 3. bila je značajna i verovatno vrlo poznata u stara vremena. Iako se u ovom tekstu donekle ne slažemo sa Hemondom u nekim detaljima, mi smo u osnovi saglasni sa njegovim zaključkom da je Arapica najverovatnije reka koja je bila antički Astreus. Nažalost, reka je donekle promenjena usled ljudske aktivnosti. Postoji više malih pastrmskih ribnjaka nedaleko od njenog izvora, a deo reke je kaptiran za vodovod na samom izvoru. U preostalom delu reke autohtona potočna pastrmka je zamenjena kalifornijskom. Ipak, legendarni Astreus je i dalje tamo, tako da svako koga zanima može da ode i uveri se u to svojim očima.

 Literatura:

 

Andrija Urban i Goran Grubić (2001): Astreus, reka maglovitog vremena. Ribolovačka Revija broj 43.

Goran Grubic and Andrew Herd (2001) The American Fly Fisher. Fall 2001, Volume 27, number 4, pages 16-22. http://www.flyfishinghistory.com/astraeus_looking_2.htm