R A Z V O J   I M I T A C I J A  J E D N O D N E V K I
   
  
   Istorija mušičarenja
   
   
Tekstovi

   Reke

   Mušičarska
 
   O nama
 
   Linkovi
 
   Home
 
 

        Površinske imitacije jednodnevki        Fazanov rep i varijacije         Plivajući tularaši

            Zečje uvo         Zlatoglave nimfe     Teške nimfe   

 

                                                   Površinske imitacije jednodnevki

Text Box:  
              Jednodnevke su rasprostranjene gotovo u svim vodama u kojima žive pastrmke. Pošto se ponekad javljaju u velikom broju pastrmke ne propuštaju priliku da se njima hrane. Na našim vodama to nije tako često i jednodnevke nisu značajna hrana koliko neki drugi insekti. Međutim, na nekim vodama u svetu, a posebno u Engleskoj, kolevci modernog mušičarenja, jednodnevke predstavljaju dominantnu hranu za pastrmke. Zato nije čudo što je tamo nastalo puno imitacija ovih insekata, što neke od tih veštačnih mušica imaju bogatu istoriju (kao na primer Blue Dun, Iron Blue Dun i druge) i što se one danas koriste na svim kontinentima. Može se slobodno reći da su jednodnevke, kao inspiracija za imitiranje, bile pokretač važnih unapređenja u istoriji mušičarenja. One su to i danas, pošto je razvoj mušičarskih ideja u poslednje vreme, usled bržeg protoka informacija, postao intenzivniji nego ranije.
             Verovatno su jednodnevke imitirane od samog početka mušičarenja, odnosno od momenta kada su ljudi došli na ideju da je za ulov pastrmke potrebno da mamac liči na njenu hranu. Ovde nam je, međutim, želja da pišemo o plivajućim (“suvim”) mušicama, koje su relativno novije, pa je zato nešto lakše da se rekonstruiše njihova istorija. Površinske mušice su izum iz 19. veka, što znači da o njima postoje solidni izvori informacija u tada objavljenim knjigama. Smatra se da su one nastale sredinom tog veka i ima više tadašnjih autora kojima se to pripisuje. Ipak, tek je Frederic Halford, krajem 19-tog veka stvorio od njih potpuno osmišljen koncept lova na pastrmke. Njegovi sledbenici su u tome preterali, stvorivši od suve mušice pravi “kult”. Usled toga je do danas na nekim rekama u Engleskoj ostalo da se pastrmka sme loviti samo na suve mušice (dry fly only). Puno sukoba je bilo i mnoge predrasude su nastale zbog toga. Najraširenija predrasuda je da je lov suvom mušicom “sportskiji” od lova drugim vrstama imitacija. Takođe, da je tako “teže” uloviti pastrmku. Sve to, naravno, nije tačno, ali i danas se mogu sresti ribolovci (ne samo u Engleskoj) koji tako misle. Bilo kako bilo, Halford je učinio veliku stvar za sve mušičare – stvorio je sistem lova plivajućim mušicama. Ne samo da je ponudio listu odgovarajućih mušica, već je značajno uticao i na razvoj pribora za lov takvim mušicama (štapovi od lepljenog bambusa i svilene strune). Njegove mušice bile su lovne i koriste se sve do današnjeg dana.
              Ono što treba posebno napomenuti je da je dobar deo Halfordovih mušica bio imitacija jednodnevki (Ephemeroptera). Jedino insektima iz tog reda on je posvetio posebne mušice. Za neke vrste bilo je čak po četiri imitacije: za mužjake i ženke u subimago i imago formi. Danas znamo da je to nepotrebno, ali je Halfordu i njegovim prijatelju George Selwyn Marryat-u svaki detalj izgledao bitan, pa su se trudili da postignu “savršenu imitaciju”. Iako su ribolovci shvatili da takva imitacija nije moguća, pokušaji da se ona postigne do danas nisu prestali.
             Nastavak priče o imitacijama jednodnevki desio se u Americi. Interesantno je napomenuti da je potreba za preuzimanjem Halfordovih mušica nastala usled uspešnog prenošenja evropske potočne pastrmke u SAD. Ta vrsta, probirljivija od potočne zlatovčice autohtone u istočnim delovima Amerike, zahtevala je preciznije imitacije insekata. Zlatovčice su lovljene šarenim vlažnim mušicama i strimerima, ali potočara je zahtevala sličan tretman kao u postojbini. Zato su tamo prvo preuzeli engleske mušice u originalnom obliku. Zatim je Theodore Gordon došao na ideju da je potrebno imitirati američke vrste insekata. Gordon je bio autor nekih odličnih mušica a najpoznatija nosi njegovo ime (Quill Gordon). Međutim, te mušice su bile direktan nastavak Halfordovog stila vezivanja i od njegovih imitacija razlikovale su se samo u bojama i nijansama. Neki Američki mušičari su tokom prvih dekada 20-tog veka bili nezadovoljni tim nežnim imitacijama pa su za lov na brzim i velikim rekama nastale mušice kao što su Wulff, Irresistible, Adams i mnoge druge. Taj novi stil vezivanja doneo je mušice punijih tela koje su odlično plivale zahvaljujući brojnim namotajima petlovih vratnih pera. Pored poboljšane plovnosti one su bile izdržljivije i trajnije od ranijih modela.
                 Mo
že se reći da je stanje u kome su korišćene navedene imitacije trajalo do početka pedesetih godina 20-tog veka, kada se desila revolucija u načinu na koji se imititaju jednodvevke. Prvi korak načinio je Vincent Marinaro (A Modern Dry Fly Code, 1950) stvorivši takozvane Thorax Dun mušice. To su imitacije jednodnevki sa izraženim grudnim delom (toraksom). Marinaro je prvi shvatio značaj repića mušice za njenu stabilost na vodi, tako da ih je vezivao u široko razmaknutom položaju. Ove mušice bile su veoma lovne i do danas su ostale favoriti jedne grupe ribolovaca, međutim, njihov osnovni problem je bio što su se prilično teško vezivale. Naime, u njihovoj konstrukciji potrebno je da se petlovo pero namotava u dva, međusobno ukrštena, položaja. To je prevazilazilo mogućnosti prosečnog amatera vezača mušica – i zbog toga se Thorax mušice nisu mnogo raširile u originalnom obliku. Kasnije su nastale pojednostavljene Thorax mušice koje je svako mogao da veže. Kod njih se petlovo pero namotava na uobičajeni način a deo isperaka ispod tela odsesa se makazama. Međutim, tada su već postojale druge imitacije koje su bile jos lakše za vezivanje pa Thorax imitacije nikada nisu postigle zaista široku popularnost.
               Drugi korak načinila su nešto kasnije dva, do tada malo poznata Američka mušičara: Doug Swisher i Carl Richards, koji su rezultate svojih višegodišnjih istraživanja objavili u knjizi Selective Trout (Selektivna pastrmka, 1971). Ta ne mnogo velika knjiga nastala je zbog toga što su njeni autori zapazili da se sa starim imitacijama sve lošije lovilo. Ribe su postale “selektivne” i klasične imitacije koje su dobro lovile gotovo celo stoleće nisu više bile efikasne, posebno na krečnjačkim rekama sa glatkom površinom. Marinarove Thorax imitacije bile su uspešne ali komplikovane za vezivanje. Swisher i Richards su u svojoj knjizi po prvi put prikazali dve nove vrste imitacija jednodnevki: No-hackle dun (imitacija bez petlovog vratnog pera) i Paradun (imitacija sa petlovim vratnim perom u “parašut” položaju). Njihova želja je bila da stvore ne samo lovne mušice već i takve koje se lako i brzo vežu. Očigledno je da su to postigli jer su njihove mušice ogromnom brzinom bile prihvaćene u svetu. Oni su od Marinara preuzeli raširene repiće, koji deluju kao stabilizator na mušici, a najvažnija nova stvar koju su pokazali je otkriće da mušica može da pliva i bez pomoći namotaja petlovog pera. Postoji mišljenje (ne bez osnova) da taj koncept i nije baš njihov izum jer je klasična suva mušica Zečje Uvo takođe plivala bez petlovog pera. Teško je biti sasvim originalan u veštini koja postoji skoro 20 vekova, ali Swisher i Richards su u svojoj prvoj knjizi doneli tako puno novih stvari da su njihova imena u istoriji mušičarenja ispisana velikim slovima. Njihove mušice, a posebno no-hackle dun, imale su jednu značajnu manu – bile su prilično nežne, tako da bi često posle ulova samo jedne pastrmke prestale da plivaju i izgubile karakterističan oblik. One su značajne jer su utabale put kojim su krenule imitacije jednodnevki koje su došle kasnije.
                 Već u Selective Trout Swisher i Richards su prikazali crteže varijacije No-hackle mušica kod kojih krila nisu bila od krilnih pera patke već od snopova isperaka iz pera različitih ptica. Osnovni model No-hackle mušica je do danas ostao sa pačijim perima a krila od isperaka nisu postala mnogo popularna. Međutim, ta ideja je brzo dovela do nastanka mušica kod kojih su krila pravljena od zimske dlake jelena. Nije trebalo mnogo tražiti da bi se našao taj materijal koji pored toga što ima odgovarajuću boju i teksturu još i odlično pliva. Prvu verziju No-hackle mušice sa krilom od jelenske dlake verovatno je vezao Francis Betters koji joj je dao ime Haystack (stog sena). Ova mušica je imala samo jedno krilo od uspravno vezane dlake (otud asocijacija na stog sena) dok je rep mušice činio isti materijal.
         U želji da se mušice vezane sa jelenskom dlakom učine realističnijim i stabilnijim Al Caucci i Bob Nastasi su stvorili Comparadun mušice o čemu su pisali u knjizi Hatches A Complete Guide to Fishing the Hatches of North American Trout Streams (1975). Kod te mušice krilo je vezano od zimske jelenske dlake u vidu lepeze raširene 180° (za razliku od “stoga sena”) a repići su vezani rašireno, kao kod Thorax i No-hackle Dun mušica. Tela svih navedenih No-hackle mušica vezana su od finog dabinga. U početku su Swisher i Richards preporučivali upotrebu fine poddlake kunića, ali su se ubrzo pojavili proizvođači veoma kvalitetnih sintetičkih dabinga (na primer Fly Rite polipropilenski dabing) koji su bili vrlo dobro prihvaćeni jer su imali mnogo prednosti u odnosu na prirodni dabing. Pojavio se i sintetički materijal za repiće na mušicama, koji je daleko bolji od relativno nežnih isperaka petlovog pera. To su tako zvane Micro Fibetts, sintetičke dlačice u raznim bojama.
        Sledeći korak bio je dalje pojednostavljenje Comparadun mušica. Radi se o tome da je vezivanje rastavljenih repića posao koji zahteva nešto vremena i veštine. Zbog toga su nastale mušice koje su po svemu iste kao Comparadun ali im rep čini snopić Z-lona (najlonska vlakna trouglasta u preseku slična Antronu). Ove mušice su nazvane Sparkle Dun i zapravo spadaju u emerdžre. Autori su Craig Mathews i John Juracek, vlasnici Blue Ribbon Flies poznate prodavnice pribora u nacionalnom parku Yellowstone. Sa tom mušicom došlo se do maksimalno jednostavnih imitacija jednodnevki, koje se mogu vezati za par minuta a pri tome su lovne i praktično neophodne kada se pastrmke hrane selektivno.
           Kao što se može pretpostaviti, napredak u razvoju imitacija jednodnevki nije se zaustavio sa Sparkle Dun mušicama. Međutim, ne bi se moglo reći da je ono što je do danas svoreno bitno drugačije od njih. U međuvremenu su nastale mušice kod kojih je telo od biot isperaka sa guščijih pera, mada i dalje dominiraju razne vrste sintetičkih dabinga. Što se tiče krila i tu su isprobane razne vrste sintetike (Dazzle Dun), najčešće polipropilen koji ima specifičnu težnu manju od vode pa pomaže plovnosti mušice. Takođe i CDC pera su korišćena za krila mušica ovog tipa (CDC Dun i Duck’s Dun) a u poslednje vreme za ovu namenu sve više postaje popularna dlaka sa stopala američkog snežnog zeca (The Usual). Za krila su korišćeni čak i vrlo neuobičajeni materijali kao što je Krystal Flash (autor John Ridderbos je mušici dao ime Krystal Dun), koji je namenjen za vezivanje strimera. Sve te mušice predstavljaju samo variranje već postojeće teme i ne može se reći da donose nešto zaista novo. Najbitnije je ipak da se sa svima njima uspešno može pecati, kao i da je njihova konstrukcija dovoljno jednostavna pa svako može da ih veže sa lakoćom.

                  U ovoj kratkoj retrospektivi imitacija jednodnevki držali smo se veštačkih mušica koje se vezuju što jednostavnije a pri tome su osvedočeno uspešne u lovu pastrmki. Paralelno sa razvojem ovih mušica nastajale su i mnoge druge imitacije koje su imale za cilj postizanje veće realističnosti. Kod nekih je realističnost takva da je teško razlikovati imitaciju od originala (kao primer mogu se navesti izuzetne mušice koje vezuju Igor i Nadica Stančev iz Skoplja). Problem sa tim mušicama je što je samo mali broj vezača u stanju da ih veže, kao i u tome što njihovo vezivanje može da traje prilično dugo. Posebna “škola” u ovoj oblasti pripada mušicama koje imaju za cilj da sakriju udicu od očiju ribe. To se najčešće postiže tako što se mušica konstruiše da pada na vodu sa vrhom udice postavljenim na gore. Predstavnici ovakvih mušica su USD Paradun (John Goddard i Brian Clarke) i Funnel Dun (Neil Patterson). Ova ideja ima pristalice među nekim mušičarima, ali treba reći da vezivanje ovih mušica takođe može da traje malo duže i zahteva nadprosečnu veštinu vezača. Zbog svega navedenog spremni smo da tvrdimo da su danas najznačajnije imitacije jednodnevki pripadnice jednostavnih mušica koje se lako i brzo vezuju, a čiju smo evoluciju pokušali da rezimiramo u ovom tekstu.

                                                                         © Goran Grubić i Aleksandar Panić, maj 2004

 

              Sve imitacije  se nalaze u prodajnom programu mušičarske radionice PANICFLY