RAZVOJNI PUT TEŠKIH NIMFI
   
  
   Istorija mušičarenja
   
   
Tekstovi

   Reke

   Mušičarska
 
   O nama
 
   Linkovi
 
   Home
 
 

      Površinske imitacije jednodnevki        Fazanov rep i varijacije         Plivajući tularaši

            Zečje uvo         Zlatoglave nimfe     Teške nimfe   

 

                                                                                                       

Razvojni put teških nimfi

 

U klasičnoj Grčkoj mitologiji pod imenom “nimfa” podrazumevaju se manje značajna božanstva u vidu lepih mladih žena koje nastanjuju mora, reke, drveće ili planine. Zbog očigledno jake veze sa vodom, to ime dobili su i larveni stadijumi nekih vodenih insekata koji su od značaja za ishranu riba: jednodnevki (Ephemeroptera), kamenjarki (Plecoptera) i vilin-konjica (Zygoptera i Odonata). U mušičarenju to ime su na početku dobile imitacije ovih insekata, međutim, danas se nimfama zbirno nazivaju imitacije svih vodenih insekata, pa čak i organizama koji nisu insekti, kao što su račići Gammarus.

Danas postojanje ovih imitacija uzimamo kao nešto što se samo po sebi podrazumeva, međutim, ne tako davno one nisu postojale. Nimfe su grupa veštačkih mušica koja je nastala na početku 20-tog veka. Čovek koji je osmislio sve to zvao se Gordon Skjuz (G.E.M. Skues) o kome smo već pisali u nekim ranijim člancima. Pored toga što je praktično izmislio veštačke nimfe i način lova sa njima, on je zadužio savremene mušičare na više načina, a njegov uticaj na lov pastrmke oseća se do današnjeg dana. Skjuz je na početku svoje ribolovne karijere bio oduševljeni sledbenik Halforda i njegovih, u to vreme sasvim novih, plivajućih mušica. Međutim, on je brzo primetio da se ribe koje se hrane ispod površine vode teško ili nikako ne mogu prevariti na “suvu mušicu”. Jednom prilikom njegova plivajuća mušica je potonula i do tada neuhvatljiva riba ju je uzela. To je Skujza inspirisalo na čitav niz eksperimenata u lovu vlažnim mušicama na engleskim krednim rekama (chalk streams), na kojima je u to vreme već bilo ustanovljeno pravilo da se lovi isključivo sa suvim mušicama (“dry fly only”). Tim eksperimentima on je dokazao da je vlažna imitacija ponekad jedino rešenje za lov na pastrmke koje se hrane ispod površine. Oni su opisani u njegovoj prvoj knjizi (Minor Tactics of the Chalk Stream and Kindred Studies, 1910). U to vreme on je koristio vlažne mušice sa krilima (Greenwell’s Glory i slične) i još nije došao do nimfi.

            Jednog dana Skjuz je, koristeći na svoju novu taktiku, ulovio pastrmku čija usta su bila prepuna nimfi maslinastih jednodnevki (iz familije Baetis). Pošto mu je u obližnjoj kućici bila oprema za vezivanje mušica, on je konstruisao prvu namenski vezanu nimfu. Komponente te istorijski značajne mušice bile su:

Osnovni konac: žut navošten pčelinjim voskom      

Abdomen: mešani dabing od maslinaste dlaka foke i

smeđe poddlake medveda porebran zlatnom žicom

Toraks: isti dabing vezan nešto deblje

Nožice: tamnije sivo pero sa vrata kokoške, dva namotaja. 

                                 

            Ova mušica očigledno se nadovezuje na dugu tradiciju spajder mušica koje su nastale na severu Engleske i u Škotskoj, ali se od njih razlikuje po tome što imitira konkretnu vrstu insekata u onoj fazi razvoja u kojoj je ribe love. Za razliku od nje spajderi su opšte imitacije, a oni koji su ih izmislili nisu tačno ni znali zbog čega ih pastrmke uzimaju. Ne treba posebno napomenuti da se Skjuz vratio na reku Ičen (Itchen), gde su ribe i dalje uzimale nimfe maslinaste jednodnevke, i da im je dobro naplatio za sve one dane kada je neuspešno pokušavao da ih lovi suvim mušicama.

  

            Od tog momenta svet mušičarenja više nije bio isti, a u svojim narednim knjigama Skjuz je udario temelje modernom mušičarenju (The Way of a Trout with a Fly, 1921 i Nymph Fishing for Chalk Stream Trout, 1939). U to vreme on je imao brojne protivnike, međutim, pošto je po zanimanju bio advokat i živeo je duže od 90 godina, ne samo da ih je verbalno savladao već ih je i fizički nadživeo.

            Skjuzove nimfe do danas su ostale veoma lovne i korisne mušice, međutim njihov osnovni problem je u tome što su lake i ne mogu da potonu više od par desetina santimetara. One su omogućile lov na ribe koje se hrane nimfama pred izletanje (danas tu fazu nazivamo “emerdžerima” rađajućim mušicama), ali ne i na one koje leže dublje u vodi. Drugim rečima, ribe koje se hrane blizu dna ostale nedostupne onome ko lovi tim nimfama. Rešenje za taj problem ponudio je tada mladi čovek koji je imao sam par razreda osnovne škole ali i ogromno iskustvo sa vodenim insektima. Njegovo ime je bilo Frenk Sojer (Frank Sawyer) koji je godinama radio kao „keeper” na reci Ejvon (Avon). U engleskoj „keeper” (čuvar) je osoba čija je dužnost da se brine o delu reke koja je vlasništvo ribolovnog kluba. On ne samo da je fizički čuvao tu reku, već je brinuo o poribljavanju, održavao obale i, kratko rečeno, živeo je sa njom 24 časa na dan. Posmatrajući ponašanje riba i nimfi kojima se one hrane Sojer je došao na ideju da njihove imitacije treba otežati. Palo mu je na pamet da umesto konca za vezanje mušice upotrebi tanku bakarnu žicu, a za materijal je upotrebio isperke fazanovog repa. Tako je rođena nimfa Fazanov Rep, do danas jedna od najčuvenijih i s razlogom najpopularnijih veštačkih mušica. Igrom srećnih okolnosti Sojer je upoznao Skjuza i imao je priliku da mu objasni svoj koncept imitacije nimfi. Skjuz je tada već bio jako star, ali je odmah shvatio da se radi o značajnom pomaku i svojim velikim uticajem je pomogao da Sojer objavi knjigu u kojoj je to opisao (Nymphs and the Trout, 1958).

            Kao i Skjuz, Sojer nije samo izmislio mušicu, već i način lova sa njom. Ukratko, on je puštao da njegova otežana nimfa potone do dna nešto ispred ribe (ili mesta gde se očekuje da se ona nalazi), pa je zatim izdižući vrh štapa pokretao nimfu ka površini u zoni ispred same pastrmke. Taj pokret simulira način na koji se nimfe uspinju ka površini da bi se tamo transformirale u krilate insekte dok ribi on govori da se radi o živom insektu. Riba reaguje time da napadne takvu mušicu, ne samo u vreme kada se hrani već često i onda kada nema rojenja a ona inertno pliva u struji. Ta tehnika se pokazala izuzetno uspešnom u lovu pastrmke, a još više u lovu lipljana. Sojer ju je koristio da iz Ejvona izlovljava lipljana koji je u to vreme od članova njegovog kluba smatran nepoželjnom ribom.

            Fazanov rep je bio gotovo savršena nimfa za lov na engleskim krednim vodama koje su mirne, plitke i relativno sporog toka. Zbog toga i danas tamo postoje ribolovci koji smatraju da je to jedina nimfa koja je uopšte potrebna za uspešan lov. Međutim, kao što znamo, pastrmke žive i u mnogim brzim, dubokim i velikim vodama. Odličan primer za to su reke koje se u SAD slivaju sa ogromnog masiva Stenovitih Planina. Upravo tamo su ribolovci osetili potrebu da love na veće i teže nimfe nego što je Fazanov Rep. Ideja da se mušice otežavaju olovom kako bi brže tonule već tada (sredina 20-tog veka) nije bila nova, ali je na američkom zapadu ona uspešno primenjena za dobijanje teških nimfi, koje su mogle da potonu dovoljno duboko čak i u veoma brzoj vodi. Jedna grupa ribolovaca iz Kolorada, među kojima je najčuveniji bio Čak Fodergil (Chuck Fothergill) osmislila je tako zvani „outrigger” način lova na nimfu. U slobodnom prevodu to znači lov sa uspravno podignutim štapom, a njihovo glavno „oružje” činile su jednostavne nimfe obilno otežane olovnom žicom. Osnovna dva modela bile su nimfe od dlake sa lica zeca (Hare’s Ear) i bizamskog pacova (Muskrat), sa repovima i nogama od pera jarebice i telom porebrenim zlatnom žicom. Ta grupa, je osmislila i način pecanja sa nimfama u kome se zabacuju kratki zabačaji uzvodno, štap drži uspravno, nimfe se vode uz samo dno i posmatra „trbuh” koji struna pravi da bi se video ugriz. Ovaj način lova na nimfe otvorio je sasvim nove horizonte, a ranije nedostupne ribe više nije bio problem uloviti. Čak i društvo nisu samo otežavali nimfe, već su počeli i sa otežavanjem predveza. Pošto su ustanovili da su olovne dramlije prilično trapav način da se doda otežanje na predvez, i da je takve sisteme jako teško zabacivati, oni su se dosetili da na predvez dodaju tanke olovne trake, koje bi spiralno namotali oko njega. Na taj način predvez može daleko bolje da se oteža i da se njime nimfa spusti jako duboko. Kada je opisana u američkim časopisima ova tehnika lova raširila se po celom svetu i postala uobičajena na svim mestima gde obične “lake” nimfe nisu bile upotrebljive.

              

            Tokom 70-tih godina 20-tog veka serijom knjiga objavljenih u SAD i Engleskoj započeto je “imitativno” mušičarenje. Ono se odrazilo na nimfe tako što se započelo sa vezivanjem imitacija koje preciznije imitiraju rane faze života vodenih insekata. To je početkom 80-tih dovelo do razdvajanja više kategorija nimfi. Neotežane imitacije koje su namenjene pastrmkama koje se selektivno hrane blizu površine vode nazvane su emerdžeri i počele su da se razvijaju u svom pravcu. Otežane mušice, kojima je cilj lov pri dnu ostale su jednostavne i otišle su na drugu stranu. Te otežane nimfe postajale su sve teže i zadržale su jednostavan oblik i neupadljive boje iz tog razloga što u brzoj i dubokoj vodi pastrmka nema mnogo vremena da pažljivo posmatra mušicu, tako da lovi sve što koliko-toliko liči na insekte. U dubini ona najčešće nije selektivna između ostalog i zato što tamo i u sred dana vlada sumrak, što otežava da riba vidi boje kao na površini. Zbog toga su jednostavne smeđe-sive imitacije bile (i ostale) dovoljno dobre za tu vrstu pecanja. U opisano vreme nastaje i naša mušica Resavski Račić, koja se sastoji samo od zečje dlake na jako otežanoj udici, koja je na rekama Istočne Srbije imala gotovo magičnu moć u lovu pastrmke pri dnu.

 

Negde u isto vreme poznati austrijski mušičar Roman Mozer uvodi novost koja je dalje izmenila sudbinu teških nimfi. To je upotreba mesinganih kuglica („gold head”), koje su s jedne strane imale za cilj da privuku pažnju ribe, a sa druge da nimfu učine još težom. Prva takva mušica bila je veoma jednostavna Mozerova „zlatoglava lutka” tularaša (Goldhead Pupa). Njegov cilj je pri tome bio vrlo praktičan da spusti lutku do dna u njegovoj lokalnoj reci Traun, koja važi za jednu od najboljih lipljanskih voda na svetu. U roku od par godina „zlatne glave” se se raširile po celom svetu, a moramo priznati da su zauzele i čvrste pozicije u našim mušičarskim kutijicama. Smatramo da je osnovna korist od metalnih perli pre svega u dodatnoj težini, ali ne treba potceniti ni njihovo zlatasto svetlucanje.

 

Kada je već izgledalo je da se došlo do fizičkih granica u otežavanju nimfi pokazalo se da je moguće otići još dalje. Radi se o tome da će, ma kako teške nimfe imali, neki delovi reka ostati nedostupni. Pastrmke vole takva mesta sa dubokom i brzom vodom, zato što se na njima osećaju sigurno, brza voda stalno donosi neku hranu, a veće kamenje dna i vodene turbulencije im omogućuju da se bez većeg utroška snage održavaju na istom mestu. U rekreativnom ribolovu ljudi ne osećaju pritisak da “iščačkaju” baš svaku ribu, međutim kada se radi o takmičenju onda se ne biraju sredstva (ukoliko se uklapaju u propozicije takmičenja). Upravo za potrebe takmičenja otišlo se korak dalje u konstrukciji i lovu teškim nimfama. Mušičari iz Poljske, Češke i Slovačke više puta su bili prvaci sveta u mušičarenju zahvaljujući ekstremno teškim nimfama. Iako svaka od navedenih zemalja navodi da ima svoj stil u tome, radi se zapravo o istoj tehnici u kojoj se koriste veoma teške nimfe. Početne verzije njihovih nimfi bile su vitke i ispunjene maksimalnim mogućim brojem namotaja olovne žice. Vezivane su u raznim bojama, ali prevashodno u obliku koji podseća na larve i lutke tularaša. Zatim su se pojavile udice na koje je olovo naliveno u prirodnom obliku larve. Time se postiže da mušice budu daleko teže. U prodaji se danas mogu naći udice sa olovom težine 1 i 2 grama. Tako teške nimfe praktično ne mogu da se zabacuju pomoću mušičarske strune, već se samo „lobuju” u pravcu željenog mesta. Neki od ribolovaca iz navedenih zemalja uopšte i ne koriste klasičnu mušičarsku strunu kada love tom tehnikom, zato što im ona uopšte ne treba. Nedavno se pojavila još teža varijanta udica na kojima je olovo naliveno u obliku oveće cevaste kućice tularaša. One mogu da budu teške i do 12 grama. Većini mušičara kod nas možda i nije jasno koliko je to teško, ali varaličari svakako imaju jasnu predstavu. Tako teške nimfe u stvari ne služe za ribolov, već kao neka vrsta otežanja koja će ostale nimfe na predvezu odneti do samog dna reke, na bilo kom mestu. Neko će reći da je to samo jedna vrsta „Tirolca” zapakovana u oblik nimfe i neće pogrešiti, jer je to sasvim tačno. Međutim, pravila nekih takmičenja u lovu mušicama to ipak dozvoljavaju. Pošto mi smatramo da je mušičarenje način života a ne takmičarska kategorija, takve mušice ne koristimo i nećemo vam ih ovde prikazati.

Na kraju, ako vas interesuje šta je naš favorit u kategoriji teške nimfe, bez mnogo razmišljanja ćemo vam preporučiti Zlatoglavo Zečje Uho. To je gotovo savršena teška nimfa, koja pored „zlatne” glave ispod tela ima i više namotaja olovne žice. Koristimo je na udicama veličine od 16 do 8, a mesingane perle koje koristimo su praktično najveće koje mogu da stanu na odgovarajuću udicu. U početku su nam te velike „glave” delovale neobično, ali pastrmkama su se dopadale. Sa tom nimfom može se loviti na svakoj reci u Srbiji, a mi smo tokom 2007. na nju ulovili podosta pastrmki, i to od samog početka marta pa sve do kraja septembra.

Na kraju moramo da napomenemo da su sve mušice koje smo pomenuli, uključujući i one istorijske, sa početka 20-tog veka, veoma lovne i danas. Gotovo svake sezone u lovu pastrmke koristimo sve njih, počev od Skjuzovih imitacija maslinastih nimfi, preko Sojerovog Fazanovog Repa i Mozerove Zlatoglave lutke, pa sve do nekih naših varijacija u koje spada i pomenuto Zečje Uho. Sve one kada se koriste na pravi način mogu da budu veoma uspešne u lovu pastrmki jer ne treba zaboraviti da je veći broj naučnih istraživanja pokazao da pastrmka oko 90% svoje hrane uzima ispod vodene površine, a većinu toga ulovi blizu dna.

 

                                                              Goran Grubić i Aleksandar Panić

 

 

             Sve imitacije se nalaze u prodajnom programu mušičarske radionice PANICFLY