I M I T A C I J E   T U L A R A Š A

    Površinske imitacije jednodnevki        Fazanov rep i varijacije         Plivajući tularaši

            Zečje uvo         Zlatoglave nimfe     Teške nimfe   

Plivajuće imitacije tularaša

             Tularaši (Trichoptera, caddis ili sedge flies) su jedna od najvažnijih hrana za pastrmke. Na našim rekama u jednom delu godine svakako su najznačajnija. U nekim fazama njihovog života veliki rojevi tularaša prilaze vodenoj površini i tada se pastrmke intenzivno njima hrane. Upravo zbog toga su plivajuće imitacije ovih insekata važne za ribolov i već vekovima se uspešno koriste u lovu, ne samo salmonida već i mnogih drugih riba. Godinama, međutim, nije bilo sasvim jasno zbog čega su te mušice uspešne. Naime, izletanje tularaša iz vode, odnosno oslobađanje krilatog insekta od lutkine košuljice koje se obično dešava tik ispod površne vode, dešava se vrlo brzo. Tularaš izleće iz vode iznenada i neko je taj proces veoma lepo uporedio sa kokanjem kukuruza (popcorn hatch). Takav način izletanja ne daje ribama mnogo vremena da ih ulove i to verovatno predstavlja odbrambeni mehanizam insekata, koji im pomaže da prežive u većem broju. Upravo zbog ovog načina izletanja najbolje veštačke mušice kojima može da se lovi u toj fazi rojenja tularaša su imitacije lutki ili emerdžera (o čemu smo pisali nedavno). Drugim rečima, plivajuće imitacije nisu idealno rešenje u vreme izletanja tularaša. Međutim, svi znaju da suvi tularaši spadaju među najpopularnije i najuspešnije mušice i za to mora da postoji dobar razlog.
             U prirodi se ništa ne dešava slučajno pa tako i opisani problem ima objašnjenje. Za njega možemo da se zahvalimo Garry LaFontaine-u, čoveku koji je o ovoj grupi insekata znao više od bilo koga. Gari navodi dva bitna momenta u životu tularaša koji omogućavaju pastrmkama da ih love na površini. Prvi leži u činjenici da su tularaši, za razliku od jednodnevki, prilično dugovečni insekti. Oni mogu da provedu i par meseci u krilatom obliku, zbog činjenice da mogu da uzimaju vodu i tečnu hranu. Jednodnevke to nisu u stanju i zato je njihov “život” van vode veoma kratak. Osnovni način kojim tularaši unose vodu u organizam je da povremeno dolaze na površinu reke ili jezera da bi je pili. To se obično dešava u sumrak i tada su pastrmke u mogućnosti da ih love.               Drugi, za ribolov još značajniji, trenutak u životu tularaša je kada oplođene ženke krenu na vodu  da polože jajašca. Kod većine vrsta ženke uranjaju u vodu i polažu jajašca na dnu. Za njih vodena površina predstavlja vrlo ozbiljnu barijeru koju uspevaju da probiju samo uz veliki napor. Pažljivim posmatranjem u letnje posle podne opazićete da se tularaši obrušavaju na vodu sa manje ili veće visine – to su ženke koje pokušavaju da probiju vodeni film. Za pojedine vrste je specifično da se ovo dešava na određenim delovima reka a često su to brzaci. Zbog toga ženke negde mogu da se grupišu u veća jata a ova pojava da se dešava masovno. Pastrmke to željno očekuju jer za njih to znači da će se dobro najesti bez većeg napora. Kod nekih vrsta tularaša ženke polažu jajašca direktno na površini vode. Razumljivo je da i one tada postaju lak plen riba.
             Kada se uzme u obzir da su tularši relativno krupni insekti i da se javljaju masovno jasno je zbog čega su njihove plivajuće imitacije omiljene među ribolovcima. One su postojale od samih početaka lova na suvu mušicu. Pre više od sto godina, začetnik “kulta” suve mušice F.M. Halford, u svojim knjigama pomenuo je više imitacija krilatih tularaša a mi ćemo ovde prikazati jednu od njih koja se zove Silver Sedge. Ta mušica je bila i ostala popularna širom sveta. Pominje se i u našoj nešto starijoj literaturi (R. Hafner i J. Petrović).
             Interesantno je napomenuti da su se ove imitacije najmanje menjale od Halfordovog vremena do danas. Osnovne konture praktično se nisu promenile, već samo neki manji vezački detalji i materijali od kojih se vezuju krila. Ono što se nije promenilo je da kvalitet svih mušica o kojima će ovde biti reči najdirektnije zavisi od kvaliteta petlovih vratnih pera koja se koriste za vezivanje. Danas je relativno lako doći do kvalitetnog perja (Metz, Whiting, Keough i drugi) mada ono zna da bude prilično skupo. Karakteristika prvih plivajućih tularaša je bila da im je preko tela u “palmer” stilu namotano nešto kraće pero, dok se iza krila vezuje nešto duže.
        Sledeća mušica iz ove kategorije je takođe “čista klasika”. Radi se o veoma popularnoj američkoj imitaciji pod nazivom Henryville Special. Autor mušice, Hiram Brobst, dao joj je ime po njemu omiljenom delu reke Broadhead Creek u Pensilvaniji. Iako je bila namenjena ribolovu na jednom malom području, ova mušica je postala svetski poznata i svuda je odlično služila pa i kod nas. Iako danas ima mnogo savremenijih imitacija mnogi i dalje sa veilikm uspehom koriste ovu mušicu.
            Prva imitacija koja je stvorila pomak u odnosu na klasične imitacije tularaša pojavila se u knjizi Trout Fly Recognition (1966) poznatog engleskog autora John-a Goddard-a. Ta mušica koja se prvo zvala G&H Sedge, a kasnije postala svetski poznata kao Goddard Caddis, pojavila se posle “prelaska” mušice poznate kao Muddler Minnow iz SAD u Englesku. Ona je koristila tada novu tehniku vezivanja zimske dlake jelena, koja se svetom raširila upravo zahvaljujući Muddler-u. Goddard i njegov prijatelj Cliff Henry (G i H su početna slova njihovih prezimena) shvatili su da gusto vezana dlaka jelena izvanredno pliva kao i da lako može da se ošiša u željeni oblik. Mušica je do danas ostala veoma cenjena, posebno za imitiranje većih vrsta tularaša. U Engleskoj je vrlo popularna za lov na jezerima, što joj je i bila početna namena, ali se danas raširila po celom svetu pa se sa njom lovi na svim vodama u kojima žive salmonidi.
            Imitacije tularaša sa krilima od zimske dlake jelena počele su da se šire prvo u Americi a kasnije i širom sveta. Jedna od prvih zvala se Buck Caddis (ili Bucktail Caddis). Nju je u svojoj čuvenoj knjizi Caddisflies (1980) spomenuo Garry LaFontaine, navodeći da mu je nepoznato ko je njen autor ali da se u svakom slučaju radi o veoma dobroj imitaciji krilatih tularaša. Posebno dobro se ova imitacija pokazala za imitiranje velikih vrsta, na udicama sve do broja 6. O toj mušici i njenim varijacijama možemo da kažemo sve najbolje pošto ih koristimo već gotovo trideset godina. Dobra strana ovih mušica je što se vežu veoma jednostavno, dobro plivaju a ribe ih uzimaju sa velikim poverenjem. Loša strana (ako tako može da se kaže) je što njihov kvalitet direktno zavisi od kvaliteta zimske dlake jelena koja se koristi za krila i rep. Treba reći da se ove mušice mogu vezati sa krilom od gotovo bilo koje dlake, ali da će trajno plivati samo ako je korišćena prvoklasna jelenska dlaka. Buck Caddis je preteča mušice koju danas najčešće koristimo u lovu plivajućim tularašima, o kojoj će reči biti malo kasnije.
                 Početkom 80tih godina mušičarska javnost je upoznata sa odličnim imitacijama tularaša koji su nastali u Sloveniji a čiji autor je bio dr. Božidar Voljč. U knjizi Muharjenje (1980), čiji je Voljč bio koautor opisana je ova mušica po prvi put, sa detaljnim uputstvom načina vezivanja. Šteta je što ta izvanredna knjiga nije prevedena na ostale jezike “naroda i narodnosti” u SFRJ, jer bi sigurno dovela do ozbiljnijeg širenja mušičarenja na celoj njenoj teritoriji, kao što je učinila u Sloveniji. No i bez toga mušica poznata kao Slovenski Šaš (a u svetu kao Voljč Sedge) postala je popularna širom naše bivše zemlje. Vremenom je postala poznata u celom svetu. Razlog je bio jednostavan – ta mušica se lako vezuje, trajna je, dobro pliva i besprekorno lovi ribe. U osnovi Voljč je iskoristio od ranije poznatu ideju o krilima koja čine horizontalno vezana lakirana pera, ali je tome dodao veoma važan novi detalj: krila su armirana najlonskom čarapom. Usled armature krila su postala daleko trajnija. Sve imitacije vezane na ovaj način omogućavaju da se, dok mušica pliva na površini, ispod krila koje stoji kao “krov” formira vazdušni mehurić. To je veoma značajno jer čini mušicu nepotopivom. Kod ranijih mušica sa horizontalnim krilom pero bi obicno vrlo brzo gubilo formu, usled čega bi i plovnost nestajala. Međutim, kod Voljčove mušice taj problem je bio rešen i zato je ona danas među najpopulanijim imitacijama tularaša.
                     Poznati austrijski mušičar Roman Mozer je jedan od prvih koji su shvatili da su na čitavoj teritoriji Evrope tularaši izuzetno značajna grupa insekata. Za razliku od drugih, koji su se organičavali na imitiranje nekih faza u životu ovih insekata, Mozer je stvorio imitacije za praktično sve značajne trenutke u razvoju tularaša. Među njima su svetski poznate lutke sa mesinganim glavicama (Goldhead pupa), kao i mnoge druge izvanredne mušice koje su veoma uspešne ako se primene u skladu sa ponašanjem prirodnih insekata. Pošto se ovde govori samo o plivajućim imitacijama pomenućemo Moser Sedge, jednu od Romanovih uspešnih mušica.
                Mušice Marjana Fratnika, izumitelja čuvene F-fly, postale su poznate u svetu pre nego što su naši ribolovci saznali za njih. Korišćenje CDC pera u vezivanju mušica je staro možda i više od 100 godina, ali za njihovo masovno korišćenje u novije vreme, koje je nastupilo početkom 90tih godina, veoma je zaslužan upravo g. Fratnik, koji iako se nastanio u Italiji nikada nije prestao da lovi na rekama svog detinjstva u Sloveniji. S obzirom da se radi o jednom od pionira u “novom talasu” korišćenja CDC pera, logično je bilo da se taj materijal primeni i pri vezivanju imitacija tularaša. Tako je nastala mušica Marjan Fratnik Sedge, koja se vezuje u klasičnom stilu, uz to da krila čine dva CDC pera vezana horizontalno.
               Mladen Merkaš Goranin je svojevremeno pisao izvanredne članke o mušičarenju.  On je stvorio neke veoma lovne mušice, među kojima su posebno zanimljive one vezane sa neuobičajenim materijalima, kao na primer MMG Šišmiš i MMG Puh, imitacije tularaša sa krilima od posebno preparirane kože slepog miša i puha. Te mušice verovatno nisu dostigle veliku popularnost jer je bilo teško obezbediti materijal za krila, ali zato je jedna druga imitacija vezana sa krilom od CDC pera vezanog u petlju (MMG Tular), postala favorit značajnog broja mušičara na prostoru bivše Jugoslavije, zbog toga što je zadovoljavala veći broj kriterijuma a pre svega dobru siluetu i plovnost. Elk Hair Caddis je već dve decenije jedna od najpopularnijih mušica u svetu. Više godina je bila prva na listi najprodavanijih mušica u SAD, što svakako nije slučajno. Ne može se reći da je Al Troth njen autor stvorio posebno origninalnu mušicu jer su slične postojale i ranije, međutim, on je u široku primenu uveo dlaku elka, velikog severnoameričkog jelena, koja je ubedljivo najbolji materijal za tu namenu. Elk veoma liči na našeg (evropskog) jelena a njegova dlaka izvanredno pliva i jača je od bilo koje druge vrste jelenske dlake.
          Upravo zbog izvanrednih osobina elkove dlake sa njome se veže naša omiljena imitacija tularaša. Radi se o mušici koja kombinuje najbolje osobine većeg broja imitacija kojoj smo pre dosta godina dali ime Čupa (Hairy Sedge). U prvoj verziji ona je bila kombinacija boje Henryville Special, krila Elk Hair Caddis i Buck Caddis, dok su petlova pera namotana kao kod klasičnih imitacija. Kao što se vidi, ovo nije mnogo originalna mušica, ali je zahvaljujući komponentama i konstrukciji zaista izuzetno izdržljiva. U pravom trenutku ume da bude veoma lovna, ali to su i sve ostale mušice koje su spomenute u ovom tekstu. Međutim, prema našem iskustvu, ni jedna imitacija tularaša ne može da ulovi toliko riba a da pri tome zadrži oblik i plovnost kao ova. Prvi put smo je upotrebili početkom osamdsetih godina i, mada je u međuvremenu bilo problema oko nabavke elkovog krzna, svake godine smo sve više bili uvereni da je teško doći do bolje imitacije. Daljom razradom ove teme nastala je i Plamena Čupa (Flame Sedge). Ta mušica kombinuje odličnu plovnost i vidljivost. Nastala je 1988. za potrebe nekih naših prijatelja koji su zbog slabog vida teško pratili obične mušice na površini vode. Međutim, kako godine prolaze i nama sve više odgovara da pratimo mali “plamenčić” na vodi, umesto da naprežemo oči.
              Na kraju ćemo pomenuti i Red Fox Variant, jednu prilično neobičnu imitaciju tularaša Art-a Flick-a, poznatog posleratnog američkog mušičara. Na prvi pogled ona pre liči na jednodnevku jer ima bogato vezan rep. Taj rep ima za cilj da odžava mušicu udaljenu od vodene površine kao i veoma duge i guste nožice. Ovakva konstrukcija omogućuje da mušica “lebdi” na oko santimetar iznad vode. Takva imitacija će ponekad izmamiti na površinu čak i pastrmku koja se ne hrani. Sve gore navedene mušice imaju jednu zajedničku osobinu: njihovi autori smatraju da su to najlovnije plivajuće imitacije koje imaju u svom “arsenalu”. Neki od njih napisali su: “ako bi morao da korisim samo jednu mušicu – to bi bila ta”, što je prilično jaka preporuka. Mi vam ih sve toplo preporučujemo, jer ćete sa bilo kojom od njih dobro loviti. Iskusnim mušičarima nema potrebe da ih hvalimo, a početnicima preporučujemo: kada ne znate koju mušicu da upotrebite, stavite tularaša. Mnogo puta čak i ribe koje se hrane drugom hranom uzeće neku od ovih imitacija jer instinktivno znaju da je “sočni” tularaš dobar zalogaj.  

                                                                                ^© Goran Grubić i Aleksandar Panić, jun 2004

             Sve imitacije se nalaze u prodajnom programu mušičarske radionice PANICFLY